INTERVJU - VLADIMIR BOSANČIĆ: JESENJA SONATA ZA IDEALNU PANORAMU BAČA

Pre dve godine je napisao autorsku kompoziciju “Jesenja sonata”, a u Baču već godinama slovi za nekoga ko razume lepotu. Ima svoj “Imagine world”, a deca su mu najvažnija podrška. O šetnjama pored keja, romantičnom kutku naše opštine, ljudskim bodljama i maskama, ali i idealnoj panorami plodne ravnice govorio je prepoznatljivi umetnik i zanesenjak, naš sugrađanin Vladimir Bosančić
 
1. Vladimire, Vi u Baču godinama važite za nekoga kome je umetnost važna. Koliko u tako maloj sredini uspevate da živite viziju da će lepota spasiti svet?
 
Ako to nosite u sebi, pre ili kasnije, umetnost vam u dobrom procentu postane i stil života.  Svesno ili nesvesno je doživljavate, vidite, osećate u svemu, bez obzira da li je delite u poslu, ili je „zgrabite „ u prirodi, ili „pod njenim plaštom“ sklopite nekoliko šaljivih stihova dok sa drugarima gledate utakmicu i pijete pivo. Smatram da je taj: „Lepota će spasiti svet“ (iako prilično eksploatisan u raznim kontekstima) jedan od najozbiljnijih, najlepših i najvrednijih citata iz književnosti. Ako se ne varam,on je iz Fjodorovog (Dostojevski) „Idiota“. Najdraži pisac, čija sam sva dela pročitao.Lepota je dostupna svakom čoveku.I što je važno, besplatna je. Bila ona u prirodi, u predstavi, u pesmi, na nečijem licu, ili u nečijoj duši. Dobro je ako postane inspiracija za nastanak lepih priča, pesama, ili makar lepih razgovora. Ustvari je svakom dostupna, ko ume da je prepozna, oseti i doživi. Čak bih rekao da je ta vizija u malim sredinama jasnija i „vidljivija“. Mislim da ljudi koji se bave umetnošću a iz manjih su sredina, nemaju problem sa vizijom. Problemi nastaju kada tu „uhvaćenu“ viziju poželite da delite. Pre ili kasnije vam zatreba taj fidbek, ili podrška. Pitanje je koliko ljudi u manjoj sredini je spremno da vas shvati, razume i pokloni vam bar koju lepu reč, zbog neke napisane rečenice ili komponovane note. Čisto kao podstrek za dalji rad. Ili da shvati da je svaka autorska rečenica prilično vredna.Pogotovo što je nastala u manjoj sredini.Time brže postane i njeno vlasništvo, a ne samo autorovo.Da ne govorim o drugim vidovima podrške. Kao: „Hej Boske, super ti je ona sonata, a kad će druga?“ . Pa imam još pet boljih, ali imate li ideju o tome da se pesma koja je nastala, da bi zaista oživela i postala večna, mora snimiti u studiju ili staviti u knjigu? A to košta.Ali, ima nešto što ne košta, a najviše vredi. To je „ulazak“ tih melodija, tekstova, i čiste, iskrene emocije u dečija srca. Time će ta deca dobiti bar malo veću šansu da spasu svet. Naravno, isključivo – lepotom.
 
2. Poznajete gotovo svaki skriveni „romantični“ kutak našeg mesta. Da li Vas za neke od njih vežu posebne uspomene ili interesantna angedota koju biste želeli da podelite sa širim auditorijumom, a da iste mogu da se uvrste u svojevrsnu turističku atrakciju?
 
Pa da.Ali nije skriven.Ustvari, svima je dostupan.Imam i malu priču o tom „kutku“.
Zove se „Imagine world“ odnosno: „ Zamisli svet“ ili „Zamišljeni svet“...Evo je:
„Neke slike iz detinjstva nikada ne izblede. Pogotovo ne ona sa putem od žutih ciglica iz čuvenog filma "Čarobnjak iz Oza". U mojoj glavi, to je putić koji obećava, put nade i odlaska ka svetlosti, ljubavi i apsolutnom dobru. Napominjem, u mojoj glavi. Naravno, bitan je i osećaj da ideš ka nečem nepoznatom, ali da te to nešto,nepoznato, tamo na kraju puta, jako privlači i izvlači iz tebe najlepše emocije. Imam svoj lični, samozvani "Imagine world", koji je ustvari stvaran i egzaktan,a nalazi se odmah tu, iza malog mosta,duž naše bačke rečice - kanala, koji je odavno postao deo našeg krvotoka. U tom "svetu" bio sam nebrojeno puta. Ali, svaki put, kada iznova dodjem do mosta, zastanem, i bacim pogled ka jugozapadu, ka zalasku sunca, tamo gde moj "imagine" počinje. Tada imam utisak kao da mi neko na dlanu nudi svu lepotu, da me doziva, i ohrabruje da stopama ponovo zakoračim u detinjstvo, vreme bezbrižnosti, šarenih boja i dečijih osmeha...Pogled se uvek zaustavi na gustim drvoredima, visokih bogatih krošnji i snažnih, ponosnih topola koje će, imam utisak, večno živeti. Zauzele su poziciju na ne tako visokom bentu, uzvišici koja je tek tolika, da bi se znalo gde "imagine World" počinje. Do "ulaska" se dolazi blagom uzlaznom stazom koja kao da ti govori da, sve "maske" i "bodlje" koje poseduješ, ostaviš pred "vratima". Koračajući, počinjem po ko zna koji put da lažem sebe, da kao ne znam šta je tamo iza, iza naredne krivine na stazi, do koje doseže moj pogled...Sanjarim...Zeleno lišće na krošnjama, sudarajući se jedno o drugo na laganom vetru, formira melodiju najlepšeg godišnjeg doba. Gorostasna stabla, kojima se kao deca oko majčinih nogu motaju divlji žbunovi,rastinje i visoka bujna trava, pružaju svoje najlepše grane preko staze kojom hodam, grleći me u naručju.Noseći sunce na levom ramenu, tabanam stazom i ponovo se oduševljavam odsjaju na vodi, dok mi se po mislima mota neka Italijanska kancona, koja mi se verovatno urezala u glavu dok su me roditelji,kao jako malog, držeći me za ruke, šetali Jadranskom rivijerom. Vreme šarenih boja i dečijih osmeha...Sam sebi ličim na onog noja, koji se šepuri, vrti u krug od sreće, i pravi pomalo nekontrolisane pokrete, jer je posle nekoliko meseci suše- dočekao kišu koja je tada za njega značila život. Novi život. Posle nekoliko kilometara, na odredjenom mestu uvek stajem. Tu je najlepši pogled, i suton i vrbe koje se mazno savijaju do vode i krivina iza drvoreda, koja mami i obećava da je tamo negde iza još lepše...I nikada ne idem dalje. Jer, plašim se da tamo, iza naredne krivine jednostavno ne ugledam kuće susednog sela, jer bih razočaran,shvatio da neću nikad doći do zamišljenog dvorca, sunca, onog sada već nepoznato - poznatog, tamo na kraju puta, koji jako privlači i izvlači iz mene najlepše emocije...Pa da, detinjasto, znam... Vreme šarenih boja i dečijih osmeha..."Imagine World" je moj. Uopšte mi ne smeta što to nije katastarski rešeno i što pravno u papirima i drvoredi i kanal i bent i most i staza i sunce i šuma ne stoje u vlasništvu i na imenu Vladimira Bosančića. Bitno mi je da u njega mogu kročiti kad god to poželim, i da ga niko odatle ne odnese. Kakvo bogatstvo! Mogu i da se valjam na stazi, sedim na travi, poljubim drvo - da niko ne vidi, i da se smejem sam sa sobom, ne brinući da će se zbog tog smeha neki moji sugradjani "iskreno" zabrinuti za moje mentalno zdravlje.I uopšte mi ne smeta što ćete i vi ponekad doći u taj moj svet,ako već ne dolazite... Kad malo bolje razmislim, bilo bi mi zaista drago da vas sretnem tamo.Neka to bude i vaš "Imagine World ".Ali, nemojte ga nositi kući.I nemojte ga zaključavati. Zamoliću vas samo za jednustvar : U "Imagine Worldu " ne postavljajte pitanja koja postavljate u običnom svetu! I da.Umalo da zaboravim. Obavezno, kad izlazite iz njega, ponesite svoje maske i bodlje koje ste ostavili na ulazu! Iskreno, voleo bih da neko drugi ponese i moje, ali na žalost, moje uvek mene sačekaju. Ili da samo ofarbam most? Kao nekad, u vremenu šarenih boja i dečijih osmeha...“
 
3. Posmatrano kroz Vaš objektiv, opišite mi idealnu panoramu drevnog Bača?
 
Idealna panorama drevnog Bača ( koji već jeste takav po svojoj istoriji, kulturno istorijskim znamenitostima i prirodi) je ona u kojoj šetaju nasmejani – srećni ljudi koji imaju volje i vremena da se raduju i posvete gostima koji u Bač svrate ili namerno dodju, kao što se (nadam se) raduju gostima koji svrate ili namerno dodju na njihov kućni prag. Rekoh – volje i vremena. Ali te „kategorije“ volja i vreme, opet su vezane za ekonomiju, standard....Naša tvrdjava ili recimo naš lepi kej koji se prostire uz kanal su, ustvari „niko i ništa„ bez ljudi. A ne vrede nam ni ljudi, ako nisu srećni. To je suština.( A to, šta je potrebno za sreću, pitaj me sledeći put). Pa tako, rekoh ja tom našem keju, jednom prilikom, dok njime šetah:
„Dragi naš keju! Svoju lepotu nemoj meriti blistavošću i čistoćom reke sa kojom se svakodnevno grliš. Jer, ljudi reku lako zamute. Ne meri je ni zelenilom, brojem klupa, vrba i bogatih krošnji jer se boje lako promene, klupe unište, a vrbe saseku . Ne meri je čak ni "vedrinom neba" iznad tebe. Jer, brzo se zamrači.Nego, keju, svoju lepotu uvek meri brojem onih stopala, koja su zaljubljeno hodala po tebi. Samo tako ćeš biti najlepši , i večan, u mnogim mislima i srcima.“
 
4. Šta po Vašem mišljenju, našoj opštini nedostaje u turističkom smislu?
 
Smeštajni kapaciteti, i novac, kojim bi se finansirao kulturno-umetnički- zabavni sadržaj koji bi privukao još veći broj turista. To dvoje nam treba, da bi Bač prestao da bude lep i zanimljiv na jedan dan, a postao lep i zanimljiv za bar ceo vikend.
 
5. Pišete priče, fotografišete, komponujete pesme, radite sa decom. S obzirom na tako bogat umetnički opus, šta je osnovna poruku koju svetu mogu da pošalju autentični savremenici iz Bača?
 
Pa ne znam za ostale savremenike, ali hajde recimo da se setimo onog Andrićevog citata:
„Oni koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu, na svom mestu i onda kad sve goni čoveka da traži drugo, lakše - samo oni, valjda, imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost; u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep.“Tu ima mnogo istine.Mada, nije uvek baš lako.To – Ostati.Borim se da ostanem.Verujem da ću uspeti.Ali, da završim u mom „sanjarskom“ maniru iz dela jedne „lične“ bačke večeri:
„Igraju se plesa senke i večernje boje slike,
 
a fenjeri namiguju, žmirkaju na prolaznike.
 
Obuklo se srce setom, sve treperi, osluškuje,
 
u daljini niz ulicu dečiji se žamor čuje.
 
Zaspalo i nebo krišom, pa je nešto slatko snilo,
 
zvezdama se svojim smeši, ceo Bač je zagrlilo...”
 
 
 
 
 
 
***Fotografiju nam je ustupio Vladimir Bosančić